Dan kada smo izašli na crtu lažnom predsedniku Aleksandru Vučiću

Tačno pre tri godine, jedna od najnedostojnijih osoba iz političkog života ove jadne zemlje, proslavljala je nekakvom kič-predstavom tek zadobijenu titulu predsednika države. Učvršćen je marionetski režim, odnosno do kraja realizovan projekat jednog bivšeg američkog ambasadora.

Čuvari i čuvarke vatre, tog jutra, dali su sve od sebe protiv takozvane inauguracije. Taj dan je trebalo da bude kruna sve te pobune koja je protutnjala Srbijom na vest o rezultatima sa predsedničkih izbora. Tek nas dvadesetak uputilo se pred zdanje Skupštine. Zaustaviće nas nadmoćnije policijske snage na izlazu iz Bezistana. Prvi kordon koji je izveo Svedržitelj, i koji je označio i kraj ciničnog „praznika demokratije“.
Povućićemo se na Terazije, gde smo se pridružili aktivistima pokreta Protiv Diktature. Tu ćemo i održati dostojanstveni protest, i na jedno vreme preseći nadiranje Vučićevih pristalica, dovedenih iz raznih krajeva, prema mestu zakazane inauguracije. Naćićemo se oči u oči sa „sendvičarima“, mahom zbunjenim i uplašenim ljudima; Stado koje su napred gurale razne ucene i pretnje lokalnih moćnika, a ne političke ideje.
Prilikom novog pokušaja proboja prema Skupštini, ovaj put ćemo se sukobiti sa ljudima u civilu, odnosno kriminalcima koje je SNS angažovao kao obezbeđenje. A Marko Radosavljević koje ipak uspeo da prođe, biće od strane pomenutih protivpravno lišen slobode i fizički zlostavljan. Sve uz pasivno prisustvo uniformisane policije i građana. I do dan danas, taj Vučićev čopor će za policiju i tužilaštvo ostati neidentifikovan.
Takođe, deo nas će se pridružiti i pokretu 7 zahteva, prilikom njihovog pokušaja proboja do mesta inauguracije. I tu ćemo ponovo naići na kordon policije.

Beograd je tog toplog dana imao izgleda neka važnija posla. Poraženi, vraćajući se svojim kućama, mimoilazili smo se sa građanima koji su to odavno prestali biti. Vukli su kese, torbe, piljili u ekrane telefona, gunđali u prepunim autobusima… I kako smo zapisali tog 59. dana našeg Protesta protiv diktature, cvet lipe nikada jače nije mirisao nego tada. Tako je to, uvek u veoma teškim situacijama, kada se čini da je sve crno, da je beznadežno, kao kontrast. Ili prkos. Sve lepe i dobre stvari se još više se ističu. Na fotografijama koje prate ovaj tekst, ja koji ispisujem ove redove, moram da dodam da u svom životu nisam sreo bolje i hrabrije ljude od mojih saboraca na njoj. Sa prve linije fronta protiv režima Aleksandra Vučića, ne one na fejsbuku ili tviteru, već uzavrelom asfaltu naših ulica.
Mi ne priznajemo tog kneza Potemkina za predsednika ove zemlje. Borbu smo nastavili jednako vatreno i posvećeno; Ne čekamo je, već je tražimo.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s