Zašto nam se ovo događa? – Jovčići izbačeni na ulicu

Autoru ovog izveštaja još uvek u glavi odjekuju reči koje je Gordana, drhtava starica, izgovarala dok je poslednji put napuštala svoj jedini dom: „Zašto nam se ovo događa? Pa nikada nikome nisam učinila zlo, uvek sam svima želela samo dobro.. Sada želim samo da se ovde srušim i da umrem.“

Danas je u Žarkovu lišena svog jedinog prebivališta porodica Jovčić.

Jutros, dok su aktivisti koji se bore protiv deložacija i solidarni građani, pokušavali da spreče deložaciju porodice Aničić na Dorćolu kao hladan tuš presekao ih je poziv iz Žarkova: „Izvršiteljka Ivana Bukarica je u pratnji policije, zauzela stan Aleksandra i njegove majke!“ Nemamo odgovor da li je u pitanju koordinisana akcija ili čista slučajnost, ali nije prvi put da se istovremeno događaju po dva iseljenja, na dijametralno suprotnim krajevima ovog sumornog i surovog grada.

Po najnovijem Zakonu o obezbeđenju i izvršenju koji je stupio na snagu od nove godine, izvršiteljima su data još veća ovlašćenja, pa tako oni sada i bukvalno komanduju policiji, koja se ovim pretvorila u najobičniju gluvonemu poslušnu pretorijansku gardu jačih i bogatijih. Aleksandar Jovčić je to najbolje osetio na svojoj koži. Uhapšen je na zahtev Bukarice, u trenutku kada im je otvorio vrata, bez ikakvog prethodnog upozorenja. Sa sve lisicama na rukama, poput najokorelijih kriminalaca, sproveden je u Policijsku stanicu Čukarica i tu zadržan tri sata. Taman koliko je bilo potrebno službenom bravaru da zameni bravu na njegovom stanu. U stanici je nehumano i ponižavajuće postupano sa njim. Čak mu nije dozvoljeno ni da ode do toaleta.
Istovremeno, Aleksandrova majka Gordana je, protiv svoje volje, strpana u kola hitne pomoći, nakljukana sedativima i odvežena, u tom trenutku, u nepoznatom pravcu.

Aleksandar je pušten na slobodu, ali tek nakon što su se građani i aktivisti solidarisali u samoj policijskoj stanici, a majka Gordana je, nakon bezbroj poziva i apela, pronađena u Domu za nezbrinuta lica u Kumodraškoj ulici.

Aktivisti i građani ispred doma Jovčića

Inače, praksa prilikom prisilnih izbacivanja na ulicu je takva da žrtve najčešće stignu da ponesu samo ono što se nalazi na njima samima, a sve ostale stvari, uključujući pokućstvo ili dokumenta, im budu vraćeni tek posle mukotrpne procedure, nakon nekoliko dana. Doslovno, ljudi ostaju na ulici, bez igde ičega. Za dijabetičara, poput Aleksandra, to znači da će ostati i bez preko potrebne doze insulina, koja mu možda i život znači.

Ovde se valja, u kratkim crticama, prisetiti finansijske pozadine ovog slučaja: Acin otac, a Gordanin suprug, se 2005 godine zadužio pet hiljada evra u jednoj od, tada mnogobrojnih, agencija z pozajmice. Uz pomoć sumnjivih mahinacija i ktiminalnih akrobacija taj dug je volšebno narastao do basnoslovnih dvadeset i sedam hiljada evra, i ako je glavnica otplaćena tako što se uredno odbijalo od Gordanine skromne penzije. Agencija je u međuvremenu ugašena u sumnjivim okolnostima a sve dugove je, sa još sumnjivijim namerama, otkupio današnji dželat porodice Jovčić. Taj i takav ekonomista, kakve u narodu najčešče nazivaju „zelenaš“, ipak je pristao da u popodnevnim časovima otključa svoj novi, ko zna koji po redu stan, i da dozvoli Aleksandru da pokupi samo najoosnovnije stvari. Naravno, uz prisustvo policije koja je opet, po treći put istog dana, legitimisala sve prisutne.

Jovčići će noć provesti kod komšinice, a već sutra ih očekuje potraga za novim domom. Mačak Koki, od danas takođe beskućnik, će svoju prvu podstanarsku noć provesti kod jednog porodičnog prijatelja.

I mačak Kosta je od danas beskućnik

Autoru ovog izveštaja još uvek u glavi odjekuju reči koje je Gordana, drhtava starica, izgovarala dok je poslednji put napuštala svoj jedini dom: „Zašto nam se ovo događa? Pa nikada nikome nisam učinila zlo, uvek sam svima želela samo dobro.. Sada želim samo da se ovde srušim i da umrem.“

Iz epicentra Zlatnog doba izvestio vas je Igor Mitrović, aktivista Čuvara vatre.