Борба за правду и солидарност – нови фронт

Данас су у Новом Саду полицајаци и ватрогасаци предвођени извршитељем обили стан породице Нинић. Савладали су домаћицу Слободанку, оболелу од карцинома, која је полила собе бензином уз претњу да ће га запалити, као и да ће скочити са трећег спрата. Сломили су јој руку и на носилима је изнели из њеног дома.
Нинићи су стан купили на кредит 2007. године. Због болести супруге каснили су са отплатом две рате кредита, након чега је њихов дом стављен на продају. Стан је продат на лицитацији у јануару за 84.500 евра. Пошто је у поступку продаје стана било незаконитости, поднели су кривичну пријаву и тужбу за утврђивање ништавости уговора. То, међутим, није одложило деложацију.


Овог преподнева доживели смо тежак пораз. На првом месту злосрећна породица Нинић, али и читаво друштво. У току је рат који систем води против грађана и који већ годинама траје са променљивом срећом. Прва жртва, чијим падом је омогућен пљачкашки поход извршитеља, била је Правда. Елементарну потребу сваког живог створа, да има кров над главом, ми смо подредили робно-новчаним односима и намирењу њихове рачунице. Право људи на дом, словом закона, нашло се испод интереса банкара, инвеститора и разних шпекуланата, односно њихове зараде. Свакако да дугове треба враћати, али наше искуство у двогодишњој борби против деложација показало је да се и за мале износе дуга «коље биво ради кила меса», односно потражује стан. Он се даље, на затвореној и намештеној лицитацији у канцеларији извршитеља продаје за нижи износ од тржишне вредности. Уз астрономске трошкове самог извршења, избаченима из сопствене куће, враћа се нешто мало новца. Често је и затечена покретна имовина у стану опљачкана приликом упада полиције. Друга жртва која је олакшала тотални рат ове државе против свих нас је Солидарност. Изузев невеликог броја активиста у борби за становање, право је чудо када се одбрани дома придружи и по који комшија, рођак или пријатељ. Комшилук као нека проширена породица, кроз више генерација, какав памтимо из минулих времена, више не постоји. Локална заједница је сведена на некакав флуидни осећај припадности одређеном крају града. Солидарност осталих угрожених група је такође занемарљива. Тек појединачно, по који радник је долазио на одбране управо радничких насеља. Странке демократске опозиције узимају у обзир проблем деложација, тек као згодан повод за критику актуелног режима. Шира јавност прати проблем принудних исељења баш као црну хронику, уз фатализам и сентиментализам над жртвама и по коју псовку у афекту уперену ка полицији, извршитељима и „онима горе“.


Ми побуњени грађани морамо да превазиђемо наш бес над аутократским режимом, његовим носиоцем и уместо општег места о промени система која ће уследити по преузимању власти, отворимо нове фронтове. Уз ону главну „1 од 5 милиона“, неопходно је да се упустимо и у борбу за право на дом, која већ бесни у нашим градовима, дословно пред кућним прагом многих од нас. Сваком борбом и победом ми морамо да афирмишемо правду и солидарност. Да на тај начин поново придобијемо разочаране људе и на тим основама градимо ново друштво.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s